Više od 700.000 ljudi u Srbiji boluje od dijabetesa, od kojih tek polovina zna za svoju šećernu bolest. Diabetes mellitus nazivaju i tihim ubicom, jer je reč o podmukloj hroničnoj bolesti koja zauzima peto mesto na listi bolesti koje vode u sigurnu smrt.

Pankreas je odgovoran za sintezu hormona insulina, koji se direktno izlučuje u krvotok i odgovoran je za regulaciju metabolizma šećera. Ukoliko dođe do poremećaja ove funkcije, nastaje šećerna bolest, diabetes mellitus, pri čemu razlikujemo dva onsovna tipa, prvi koji se odlikuje apsolutnim izostankom sekrecije insulina i drugi kod kojeg dolazi do relativno normalne sekrecije insulina, ali postoji rezistencija na njegovo delovanje na nivou efektornih ćelija. Dijabetes se može javiti i u trudnoći (gestacijski dijabetes), ali i kao posledica primene nekih lekova kao što su lekovi iz grupe kortikosteroida.

Klinički manifestnu bolest karakteriše jaka žeđ, pojačan apetit, pojačano mokrenje i gubitak u telesnoj težini. Međutim, vrlo često ovo oboljenje se razvija pritajeno, ostaje neprepoznato, zbog čega ga često i nazivaju „tihim ubicom“. Procenjuje se da u Srbiji blizu 400.000 ljudi boluje od dijabetesa, a da to ne zna. Zato ćemo navesti simptome i znake upozorenje koje nikako ne smete zanemariti ukoliko su prisutni i traju duže vreme.

Simptomi i znaci koji govore da treba proveriti glikemiju (nivo šećera u krvi):

  1. Otežano zarastanje rana
  2. Pojačan svrab kože (usled gubitka tečnosti i dehidriranosti, koža je suva i javlja se svrab)
  3. Sklonost čestim infekcijama (posebno urinarne infekcije)
  4. Infekcija koksaki virusom (promene na šakama i stopalima)
  5. Gubitak telesne težine pored potrebe za uzimanjem hrane između obroka

Kod dijabetesa telo pati usled pogoršanja kvaliteta metabolizma jer povišen nivo šećera u krvi oštećuje sve krvne sudove u organizmu, te tako nastaju kasne komplikacije šećerne bolesti poput nefropatije (oštećenje krvnih sudova bubrega), retinopatije (oštećenje krvnih sudova oka), mikro i makroangiopatije (oštećenja malih i velikih krvnih sudova u organizmu). Posebno je interesantna dijabetesna neuropatija, gde usled trajno povišenog nivoa šećera u krvi dolazi do oštećenja krvnih sudova koji su odgovorni za ishranu neravnih vlakana odgovornih za ineravaciju ekstremiteta.

Da li je insulinska terapija zaista put kojim treba poći?

Supstituciona terapija insulinom, treba da bude poslednja opcija, tek ako se drugim vidovima terapije ne postignu rezultati. Davanjem sintetskog, egzogenog insulina, naš pankreas dobija signal da je nepotreban, da on više ne mora da radi, da se trudi da sintetiše insulin, jer ga dobija spolja. Poznato je da dugotrajna neupotreba jednog organa, dovodi do njegove atrofije. Današnji lekari se vrlo lako odlučuju za uvođenje oralnih antidijabetika i insulinske terapije, ne razmišljajući kakvu štetu time mogu naneti pacijentu, već su prinuđeni da poštuju protokole „dobre kliničke prakse. Čak su laboratorijske referentne vrednosti za nivo šećera u krvi, sa nekadašnjih 6,5 mmol/l kao gornje granice normalnih vrednosti, snižene na 5,9 mmol/l, tako da neko, koje pre dve godine sa 6,2 mmol/l bio zdrav, danas bi već bio kandidat za lekove.

Treba misliti o prevenciji.

Današnja prehrana, bazirana na rafinisanom šećeru, koka koli i energetskim napicima bogatim šećerima,  dovela je do porasta obolelih od dijabetesa. Slatkiše sa police marketa treba zameniti domaćim, energetske i gazirane napitke voćnim sokovima. Fizička aktivnost je takođe nezaobilazna karika u efikasnoj prevenciji dijabetesa, ali I mnogih drugih bolesti.